Da li smo spremni da budemo sami?

Da li smo spremni da budemo sami?Svi danas pričaju o vezama, brakovima, porodici – o tome kako pronaći “srodnu dušu” ili izgraditi “savršen dom”. Ali retko ko se usudi da otvori temu o tome koliko je važno naučiti biti sam. Jer, iskreno, biti sam nije lako. Mnogo teže nego biti sa nekim. Samoća može biti zastrašujuća, neizvesna… i, budimo realni, prilično neprijatna kad se suočiš sa sopstvenim mislima.

Ali ovde je ključna stvar – da li smo uopšte spremni da budemo sami? Da li smo toliko zavisni od ideje da moramo imati nekoga pored sebe da bismo se osećali vrednim? U društvu koje nam stalno servira poruke da je sreća u dvoje, može biti izazovno stati pred ogledalo i reći: “Hej, ja sam dovoljan/na.”

Problem je u tome što mnogi od nas jurimo iz veze u vezu, kao da je život neka trka u parenju. I dok smo zauzeti traženjem “one prave” ili “onog pravog”, zaboravljamo da je najvažnija veza koju možemo imati – ona sa sobom. Jer, ako ne znaš kako da budeš sam, kako ćeš znati kako da budeš sa nekim? I to ne samo sa nekim – nego sa nekim ko te neće ispunjavati, već će te dopunjavati.

Postoji ogromna razlika između biti sam i biti usamljen. Biti sam znači upoznati sebe, naučiti šta voliš, šta te pokreće, šta te ljuti i šta te čini srećnim. To je vreme kada možeš istražiti svoje misli i želje, i postati verzija sebe koja neće tražiti spas u drugima, već će tražiti nekoga ko je spreman da krene u zajednički rast.

Ali… lakše je reći nego uraditi, zar ne? Jer biti sam zahteva hrabrost. Hrabrost da pogledaš u svoje nesavršenosti, da zaviriš u svoje strahove, da se suočiš sa onim pitanjima koja uporno potiskuješ. Ironično, što se više plašimo samoće, to više trčimo za vezama koje su osuđene na propast, samo da bismo popunili prazninu.

Možda nije problem u tome što nismo pronašli pravog partnera, već u tome što nikada nismo naučili da budemo pravi partneri sami sebi. Možda je ključ u tome da naučimo biti sami, ali zadovoljni, ispunjeni, mirni. Jer samo tada, kada smo u miru sa sobom, možemo biti u miru i sa nekim drugim.

Zato, sledeći put kad se zapitaš zašto si još uvek sam ili sama, možda je vreme da preformulišeš pitanje. Ne “zašto nemam nekoga”, već “zašto mi je toliko teško da budem sam/a?”