Izgleda da smo došli do neke tačke gde su veze postale komplikovanije nego ikad. Svi imamo profile na nekim aplikacijama za upoznavanje – skrolujemo, gledamo slike, čitamo biografije i opise, a na kraju… svi se pitamo gde je nestala ona prava povezanost? Kao da su današnji odnosi postali jedan veliki shopping centar poput Promenade – tražimo, gledamo, upoređujemo, ali retko ko zaista “kupuje”…
Možda je problem u tome što smo postali previše fokusirani na *savršenstvo*. Tražimo idealnu osobu sa idealnim izgledom, savršenim karakterom, pametnu, uspešnu, zabavnu – ali i emotivno dostupnu (naravno). I onda, kad konačno “otkrijemo” nekoga ko zadovoljava sve te “kriterijume”, često shvatimo da smo zaglavljeni u vlastitoj nesavršenosti i nesigurnosti.
I dok tako tumaramo i tražimo, nešto nam promakne. Zaboravljamo na ljudskost, na stvarne trenutke koji prave vezu – na one neplanirane razgovore, smešne situacije, nesavršenosti koje nas povezuju. Kao da smo se izgubili u moru opcija i očekivanja. Veze su postale “projekti”, a mi menadžeri koji analiziramo i obrađujemo ‘podatke’, umesto da jednostavno budemo prisutni i da osećamo.
“Đe je ba, onda zapelo”? Možda je problem u nama, u strahu da se stvarno otvorimo, da budemo ranjivi, nesavršeni, svoji. Jer na kraju krajeva, nije problem u nedostatku opcija, toga ima koliko hoćeš – problem je možda u našoj nesposobnosti da prihvatimo stvarnu osobu sa svim njenim manama i vrlinama.
Ironično, u svetu u kojem je sve na dohvat ruke, postali smo emotivno nedostupni. Jer, kako ćemo pronaći tu povezanost ako je merimo kroz broj lajkova, statusne slike, ili “savršene” poruke? Možda bismo trebali manje tražiti savršenstvo, a više tražiti one nesavršene trenutke koji nas stvarno povezuju.
Zato sledeći put, umesto da tražimo osobu koja ispunjava sve kriterijume, možda bi trebalo da tražimo nekoga ko nas može pogledati u oči i reći: “Znaš šta? Nisam savršen/a, ali želim da probamo.” Možda je baš u toj nesavršenosti prava veza…
Odgovori